Ako ne krenemo u izgradnju novih elektrana postaćemo veliki uvoznici skupe struje, kaže Slobodan Petrović, iz PK Srbije.
Elektroprivreda Srbije bila je minule dve decenije gotovo jedini pokretač naše oronule privrede, ali je i ona, nažalost, pala na niske ekonomske grane, kaže Slobodan Petrović, sekretar Udruženja za energetiku i energetsko rudarstvo Privredne komore Srbije, dodajući da su domaće firme, pogotovo iz elektromašinogradnje, uvek bile tu kada je bilo najteže – i zemlji i EPS-u. Od godišnjih remonta do kapitalnih investicija. Stranci su, kaže, uglavnom isporučivali uređaje i opremu, a naše firme bile uspešni partneri u projektovanju, montaži…
Sve bi, možda, uverava nas naš sagovornik, bilo lakše da smo u privatizaciji uspeli da sačuvamo bar nekoliko ključnih firmi koje su nosile nekadašnju elektrifikaciju bivše SFRJ. Dok su „Termoelektro” i pravni subjekti proizišli iz sistema „Goša” danas stabilna i uspešna preduzeća, koja aktivno učestvuju u privrednom životu Srbije, „Minel“ kao jedna od najvećih i najznačajnijih elektroenergetskih kompanija na prostoru stare Jugoslavije, a poznat po svojim proizvodima širom sveta, gotovo da ne postoji.
Kupio ga je ruski „biznismen” našeg porekla i još uvek aktivni opozicioni političar. Posle njegovog gazdovanja mnoga preduzeća su u stečaju, a neka izbrisana iz registra, osim fabrike transformatora u Ripnju, koju je Agencija za privatizaciju „vratila” iz privatnih ruku i sada je u takozvanom procesu „restrukturiranja”, bez obrtnih sredstava i mogućnosti da se ravnopravno uključi u privredni životSrbije.
Postoje još neka interesovanja domaćih privrednika da se nekako pokrene „Minelova” fabrika rasklopne opreme, ali to je sve na samom početku i bez mnogo izgleda za uspeh, smatra Petrović i podseća da nismo imali dovoljno sluha da očuvamo bar značajnije delove „Minela”, kao što su Hrvati umeli da sačuvaju „Končara”, proglasivši ga strateški važnom firmom za zemlju. Pre nekoliko godina, dok je za to bilo vremena, Privredna komora Srbije je tadašnjoj vladi ukazivala na značaj „Minela” i predlagala model njegove revitalizacije, ali tada to nije imao ko da čuje, kaže Petrović.I pored toga što grca u gubicima i visokim nenaplaćenim potraživanjima, EPS još može da bude dobar i pouzdan poslodavac domaće privrede. Treba, uverava, na svaki način pomoći EPS-u da stane na svoje noge, jer će tek tada moći da pokrene druge.
Cena električne energije kod nas je višestruko niža u odnosu na zemlje evropske zajednice, a gotovo dvostruko manja prema zemljama bivše jugoslovenske federacije. To je veliko ekonomsko ograničenje za EPS. Jasno je, kaže Petrović, da vladi nije lako da u sadašnjem socijalnom miljeu nađe najoptimalnija ekonomska rešenja i osetno poveća cenu struje, jer nam je još iz vremena socijalizma to veoma teško padalo. Niko i nikada, međutim, ne diže glas što je benzin skup. Jedino struja, a najplemenitiji je energent, nema paritet sa ostalima.
Ipak kada cena električne energije poraste za dva do tri evrocenta po kilovat-satu, EPS će moći da ispunjava svoje obaveze i lakše će, kako se kaže, da počne da „diše”. Tada će moći da otpočne da razmišlja i o svom intenzivnijem razvoju.
Ako se uskoro u tom smeru ništa ne promeni lako nam se, kaže Petrović, može dogoditi da postanemo veliki uvoznici skupe struje. Nekad je privreda trošila oko 70odsto proizvedene električne energije, a na „široku potrošnju”, kako se tada govorilo, otpadalo je 30 procenata. Danas je obrnuto. Studije kažu, doće do kraja 2015. Srbiji nedostajati oko 1.500 megavata, a za izgradnju tolikih blokova potrebne su milijarde evra i bar šest-sedam godina. I to pod ulovom da smo juče počeli da ih podižemo.
Krpljenje bilansa
Petrović smatra da će Srbija, ako se veoma brzo ne nađu investitori za Kolubaru B i TENT B3, tek s realizacijom Južnog toka moći da planira izgradnju nekoliko gasnih elektrana. Sve dotle može da se „krpi“ obnovljivim energetskim izvorima: malimi solarnim hidroelektranama, vetrogeneratorima, elektroenergetskim i kogenerativnih postrojenjima na biomasu, prirodni i bio gas.
Srbija u energetskom bilansu sada ima oko 21 odsto obnovljivih izvora električne energije. Prema potpisanom ugovoru sa Energetskom zajednicom jugoistočne Evrope taj procenat do kraja 2020. treba da bude 27 procenata. To znači da samo u obnovljivim izvorima za proizvodnju električne energije treba da bude izgrađeno, do tog roka, preko 1.000 MW instalisane snage.
Izvor Politika
