Na funkciji ministra energetike od „demokratskih promena” tj. 5. Oktobra 2000. Godine, nalazilo se, do sada, osmoro ljudi, a novopostavljena ministarka Zorana Mihajlović je deveta. Nijedan resor u svim vladama nije promenio toliki broj čelnih ljudi, što bi moglo da svedoči o značaju koji se energetici pridaje u raspodeli vlasti, ali i o klizavom terenu na kome se ljudi nađu u toj ulozi. Različiti ljudi različitih profesija bili su ministri energetike: ekonomisti najčešće, građevinci, hemičari, tekstilci, a samo dva puta elektroinženjeri. Postavljani su i smenjivani bez nekog sistema ili kriterijuma, osim pripadnosti političkoj partiji koja je činila vladu. Samo prvi, u onoj prelaznoj vladi, Srboljub Antić, otišao je svojevoljno. Zatekavši haos, dok su benzinske pumpe zvrjale prazne, a benzin se točio na ulici, odlučio je da uvaži ekonomiju u propisivanju cena. I odmah regulisao promet, naplatu poreza… Kad je, međutim, isto hteo da uradi sa električnom energijom, preciznije da cene struje odredi prema ekonomskim elementima, nisu mu dozvolili, a on je podneo ostavku.
Sledeći ministar Goran Novaković vratio se iz inostranstva sa predubeđenjem da su svi rukovodeći ljudi energetike neznalice, mešetari, pokvarenjaci koje su političari postavili kao sluge i stvorio svojevrstan recept – čeličnom metlom posmenjivati i ukloniti sve. Recept se, nažalost, primio, važi još, a nije svojstven samo energetici. Važi u svim resorima i za sve rukovodeće položaje – svaka nova vlada prethodnike proglašava za nestručne, nesposobne i sklone mutnim radnjama. Kad se Novaković pojavio u ministarstvu, od osoblja je zatekao sekretaricu Canu, kad je posle njega došla Kori Udovički nije bilo ni Cane. Kori Udovički je, uz Milutina Mrkonjića, bila ministar energetike, a javno je govorila da se ne razume u svoj resor. Ona je, istina, tražila pomoć i saradnju stručnjaka, dok Mrkonjić, ponavljajući isto o neznanju, nije tražio saradnju. Kori Udovički je, ipak, kao makroekonomista, htela da se u cene ugrade troškovi proizvodnje, plus deo za razvoj. Nije uspela, kao ni drugi ministri koji su se „borili” za ekonomske cene, bar na početku mandata, a potom prihvatali stav da se jednom u budućnosti cene dovedu na ekonomski, odnosno tržišni nivo. Karakteristično je da su ministri dobrim delom doprineli dvojnom odnosu u formiranju cena, jednom za uvoznu energiju, drugom prema domaćim proizvođačima.
Pored značaja za državu, privredu i stanovništvo, energetika ima specifičnost velikih brojeva – sve merne jedinice na tržištu (litri, kilogrami, kubici, kilovat – sati) idu na milijarde. Pa zato svaki procenat, cent ili dinar u cenama“nosi” velike sume, a isto je i sa ulaganjima, objektima, ugovorima. Možda je tu ključ za razumevanje interesa političkih partija za ministarska mesta i uopšte kadrovsku politiku u energetici. Možda se zbog toga u energetici stvaraju ili izmišljaju afere, a u svakom slučaju formira javni odijum prema akterima i, uvek iznova, obećavaju reforme. A sa reformama je posebna priča: promene su drastične u celom svetu, pa je sasvim razumljivo što su se naši ministri vrlo mnogo bavili reformama srpskog energetskog sektora. Doneta su dva zakona o energetici, sijaset regulatornih propisa, osnovana Agencija za energetiku, Agencija za efikasno korišćenje energije, pristupilo se Energetskoj zajednici zemalja jugoistočne Evrope…
Utisak je, ipak, da su reforme shvaćene i primenjivane formalno, bez promene suštine. Dok su evropske i svetske reforme rađene da bi se električna energija podvela pod tržišne zakonitosti, a eliminisao politički upliv, domaći reformatori su zadržali, možda i jačali uticaj političkih partija. Rezultat je ono što imamo: prosečna starost objekata je gotovo 40 godina, decenijama se ništa novo ne gradi, cene su na dnu evropske lestvice, nedovoljne za proizvodnju i održavanje, a kamoli za investiranje u nove objekte. Nije baš jasno kako se razvoj zamišlja privlačenjem stranih ulagača – ako domaće kompanije nemaju zaradu kako će stranci naći interes da ulažu. Ako se to želi produžiti i produbiti dvojni odnos (jedan aršin za strance, drugi za domaće) , stvoriće se još teži uslovi za domaće proizvođače. Zapravo je to put u nestašice.
Devetog ministra, očito, čeka veliki posao. Za razliku od prethodnika, Zorana Mihajlović je, kao ekspert (nije čudno, ponikla je iz grupe eksperata) često istupala u javnosti i iznosila sopstvene poglede. Iz iskustva prethodnih osam ministara može se izvući pouka – bez obzira na stručnost i shvatanja, na položaju kao da su postali drugi ljudi.
Izvor KWh magazin
