Vlada premijera Mirka Cvetkovića, često na meti kritike ekonomskih analitičara zbog neodlučnosti i sporosti, iznenadila je brzom akcijom preuzimanja železare u Smederevu.
Kako je objasnio premijer, vlada je za simboličnu cenu od jednog dolara kupila smederevsku železaru od dosadašnjeg vlasnika, američkog „Ju Es Stila“, u cilju očuvanja proizvodnje i radnih mesta za 5.400 zaposlenih. Ovaj, za mnoge iznenađujući, aranžman Vlade Srbije je, prema rečima premijera, dobar jer je Srbija preuzimanjem fabrike u Smederevu, dobila njena kompletna osnovna sredstva i neto obrtni kapital železare u vrednosti oko 100 miliona dolara, s tim što nema zaduženja, ni bankarskih kredita.
Sada je, međutim, pred vladom vrlo težak zadatak. Fabriku, koju je bivši vlasnik hteo brzometno da ugasi zbog teške krize u plasmanu čelika na svetsko tržište, sada u što kraćem roku treba osposobiti da normalno funkcioniše i istovremeno raditi na pronalaženju odgovarajućeg strateškog partnera.
Premijer je najavio da će sporazum o kupovini železare u Smederevu od „Ju Es Stila“ biti potpisan u utorak, 31. januara, a odmah od srede, 1. februara otpočeće traženje strateškog partnera. Konsolidacija farike i pronalaženje strateškog partnera odvijaće se, međutim, u vrlo problematičnoj situaciji na međunarodnom tržištu čelika.
Taj polufabrikat je sada, naprimer, osetno jefiniji nego početkom poslednjeg tromesečja minule godine. Veliki ruski, ali i ukrajinski proizvođači čelika su počeli, u poslednje vreme, da ga nude na zapadnoevropskom tržištu za manje od 500 dolara po toni, što je znatno niže od proizvođačke cene koja je ostvarena u smederevskom “Ju Es Stilu”.
Predstavnici te kompanije, koja je proteklih godina bila izuzetno važna za srpsku privredu, jer je obuhvatala oko pet odsto njenog obima, a u našem izvozu učestvovala za oko 12 procenata, otvoreno su početkom ovog meseca saopštili da je gašenje i druge peći u smederevskoj železari najverovatnije neminovnost.
Koliko je dramatična situacija vladala ove sedmice u vezi sa nastavkom proizvodnje u smederevskoj fabrici dovoljno pokazuje i ponašanje predstavnika “Ju Es Stila” u američkom gradu Pitsburgu, gde se nalazi operativno sedište te velike međunarodne kompanije. Dopisnik Tanjuga iz Vašingtona je, naime, u vise navrata ove sedmice pokušavao da od rukovodilaca “Ju Es Stila” u Pitsuburgu dobije precizniju informaciju o daljoj sudbini smederevske železare, ali usledilo je ćutanje ili samo štur odgovor – da rešavanje tog problema nije u njihovoj nadležnosti, već da “o svemu odlučuje rukovodstovo u Smederevu”.
Domaći mediji su, inače, ranije ovog meseca spekulisali da bi strateški partner za smederevsku železaru, ukoliko ona ponovo postane domaće vlasništvo, mogao doći iz Kine ili Japana, dve azijske privredne sile koje kontrolišu međunarodno tržište čelika, jer imaju ogromnu domaću proizvodnji veliki izvoz, a i ne libe se da investiraju u inostranstvu.
Treba imati u vidu da je i indijski „Mital“ u toku 2003. godine, nakon što je smederevska železara već postala vlasništvo „Ju Es Stila“, iskazao interesovanje za smederevsku fabriku, pa je sada možda prilika da se obnove razgovori o tome.
Koliko će komplikovano i teško biti da se nađe strateški partner i uspešno obavi ceo planirani posao oko smederevske železare priznao je indirektno i premijer Cvetković.
Premijer ne isključuje ni mogućnost da neko od stranaca, koji veoma dobro poznaje problematiku upravljanja železarom, bude uključen u rukovođenje smederevskom fabrikom.
